Велика Британија
Велика Британија је године 1939. ушла у рат с плановима прилично сличнима онима с којима се ушло у Први светски рат. Британске копнене снаге су биле релативно малобројне и професионалне природе, па је на почетку требало да се користе у ограниченим акцијама, односно као подршка бројнијој француској војсци, све до тренутка када се попуни регрутима. С друге стране, малобројност је британску војску учинила једином потпуно моторизираном војском у свету, те је квалитетом и обученошћу људства била изнад европског просека. С друге стране, међуратни период је представљао и својеврсну стагнацију, јер су на темељу искустава Првог светског рата, поготово у примени и тактици тенкова извучени погрешни закључци. Недостаци британских копнених снага су имали потпуну супротност у Краљевској морнарици (РН) која је, упркос својеврсном заостајању почетком 1930-их, још увијек представљала силу способну да оствари потпуну надмоћ на већини светских мора. РН је имала врло квалитетно људство, као и командни кадар отворен према новим идејама, због чега су британски бродови били прилично разнолики — од торпедних чамаца до носача авиона — те у стању изводити различите и најсложеније операције. Слично као и у Наполеоновим ратовима, управо ће РН омогућити Британији да сама води рат против остатка европског континента. Највреднији и најмодернији део британских оружаних снага представљало је Краљевско ратно ваздухопловство (РАФ). Било је састављено од разноликих типова авиона и способно за разноврсне задатке, делом и због различитих доктрина које су, свака на свој начин, помогле његовом развоју између два рата. На почетку се сматрало да ништа не може зауставити бомбардере, те се уместо инсистирања на ловачкој авијацији створио великих број тешких тзв. стратешких бомбардера како би се на непријатељске нападе одговорило истом мером. Касније је већи нагласак стављен на ловачке авионе који ће бранити Британска острва и његове индустријске центре, за што су развијени квалитетни ловци Спитфајер и Харикен, од којих се потоњи показао и добрим избором за подршку копненим снагама.
Велика Британија је године 1939. ушла у рат с плановима прилично сличнима онима с којима се ушло у Први светски рат. Британске копнене снаге су биле релативно малобројне и професионалне природе, па је на почетку требало да се користе у ограниченим акцијама, односно као подршка бројнијој француској војсци, све до тренутка када се попуни регрутима. С друге стране, малобројност је британску војску учинила једином потпуно моторизираном војском у свету, те је квалитетом и обученошћу људства била изнад европског просека. С друге стране, међуратни период је представљао и својеврсну стагнацију, јер су на темељу искустава Првог светског рата, поготово у примени и тактици тенкова извучени погрешни закључци. Недостаци британских копнених снага су имали потпуну супротност у Краљевској морнарици (РН) која је, упркос својеврсном заостајању почетком 1930-их, још увијек представљала силу способну да оствари потпуну надмоћ на већини светских мора. РН је имала врло квалитетно људство, као и командни кадар отворен према новим идејама, због чега су британски бродови били прилично разнолики — од торпедних чамаца до носача авиона — те у стању изводити различите и најсложеније операције. Слично као и у Наполеоновим ратовима, управо ће РН омогућити Британији да сама води рат против остатка европског континента. Највреднији и најмодернији део британских оружаних снага представљало је Краљевско ратно ваздухопловство (РАФ). Било је састављено од разноликих типова авиона и способно за разноврсне задатке, делом и због различитих доктрина које су, свака на свој начин, помогле његовом развоју између два рата. На почетку се сматрало да ништа не може зауставити бомбардере, те се уместо инсистирања на ловачкој авијацији створио великих број тешких тзв. стратешких бомбардера како би се на непријатељске нападе одговорило истом мером. Касније је већи нагласак стављен на ловачке авионе који ће бранити Британска острва и његове индустријске центре, за што су развијени квалитетни ловци Спитфајер и Харикен, од којих се потоњи показао и добрим избором за подршку копненим снагама.
Француска
Француска је 1939. године била под снажним утицајем искустава Првог светског рата које су се одразиле како на војну доктрину, тако и на морал нације. Основна мисао водиља француских војних стратега су били енормни губици у људству након покушаја да се офанзивним акцијама пробију немачке линије. Зато се за будући рат одабрала дефанзивна стратегија темељена на примени одбрамбене ватре и система утврђења који је требало да на смрт искрваре немачког нападача. Крајњи израз те доктрине била је чувена Мажино линија — систем утврђења на немачкој граници који се сматрао најмодернијим на свету и практично непробојним. Мажино линија је, с друге стране, у себи крила озбиљни недостатак — огромне трошкове због којих се, делимично, одустало од градње сличног комплекса на белгијској граници (иако је одлука била делом и политичке нарави, у сврху охрабрења Белгије да се у будућем сукобу придружи савезницима). Но, далеко већи проблем је био тај што су средства уложена у Мажино линију ускраћена развоју и производњи нових, модерних оружја. Зато је француска копнена војска у рат ушла с великим делом застареле и неадекватне опреме. Једини изузетак су били тенкови, који су у то доба били најсавременији у свету, али чије предности нису дошле до изражаја због погрешне тактике. Додатни проблем за француску војску била је у изузетно лошој квалитети највишег командног кадра који су, с изузецима попут генерала де Гола, сачињавали потпуно неспособни људи застарелих схватања, па тако у згради француског генералштаба није постојао ниједан телефон или радио-станица. И међу људством је било доста проблема, поготово због тога што су велики део јединица сачињавали неквалитетни и дефетизму склони резервисти. Француска ратна морнарица је, с друге стране, била прилично модерна, али она у рату, с обзиром да је била концентирана у Медитерану, углавном није дошла до изражаја. Француско ратно ваздухопловство је, пак, било инфериорно немачком бројем и квалитетом апарата. Тек је крајем 1930-их уложен одређен напор да се почну производити модерни типови авиона, али је то дошло прекасно да би се одразило на бојишту.
Француска је 1939. године била под снажним утицајем искустава Првог светског рата које су се одразиле како на војну доктрину, тако и на морал нације. Основна мисао водиља француских војних стратега су били енормни губици у људству након покушаја да се офанзивним акцијама пробију немачке линије. Зато се за будући рат одабрала дефанзивна стратегија темељена на примени одбрамбене ватре и система утврђења који је требало да на смрт искрваре немачког нападача. Крајњи израз те доктрине била је чувена Мажино линија — систем утврђења на немачкој граници који се сматрао најмодернијим на свету и практично непробојним. Мажино линија је, с друге стране, у себи крила озбиљни недостатак — огромне трошкове због којих се, делимично, одустало од градње сличног комплекса на белгијској граници (иако је одлука била делом и политичке нарави, у сврху охрабрења Белгије да се у будућем сукобу придружи савезницима). Но, далеко већи проблем је био тај што су средства уложена у Мажино линију ускраћена развоју и производњи нових, модерних оружја. Зато је француска копнена војска у рат ушла с великим делом застареле и неадекватне опреме. Једини изузетак су били тенкови, који су у то доба били најсавременији у свету, али чије предности нису дошле до изражаја због погрешне тактике. Додатни проблем за француску војску била је у изузетно лошој квалитети највишег командног кадра који су, с изузецима попут генерала де Гола, сачињавали потпуно неспособни људи застарелих схватања, па тако у згради француског генералштаба није постојао ниједан телефон или радио-станица. И међу људством је било доста проблема, поготово због тога што су велики део јединица сачињавали неквалитетни и дефетизму склони резервисти. Француска ратна морнарица је, с друге стране, била прилично модерна, али она у рату, с обзиром да је била концентирана у Медитерану, углавном није дошла до изражаја. Француско ратно ваздухопловство је, пак, било инфериорно немачком бројем и квалитетом апарата. Тек је крајем 1930-их уложен одређен напор да се почну производити модерни типови авиона, али је то дошло прекасно да би се одразило на бојишту.
Совјетски Савез
СССР је од свих великих сила године 1939. имао најбројније оружане снаге, како по питању људства, тако по питању броја авиона, тенкова и другог савременог оружја. Праве размере совјетске војне силе су постале очите тек касније током рата. Но, та је бројчана надмоћ у себи крила озбиљну слабост. Почетком 1930-их су уложени велики напори да се Црвена армија опреми не само модерним наоружањем, него и доктрином која ће, по узору на искуства из грађанског рата, користити модерна техничка средства како би се маневром и нападачком тактиком сломио непријатељ. С друге стране, сав тај напредак је готово у потпуности заустављен Стаљиновим чисткама крајем 1930-их током којих је у потпуности избрисана цела једна генерација способних и квалитетних официрских кадрова, а на њихова мјеста доведене неискусне или неспособне замене. Као последица свега тога, совјетска тактика, стратегија и целокупни квалитет војске био је далеко испод стандарда већине западних земаља. Тек ће неугодна искуства у Зимском рату натерати Стаљина да почне обнову Црвене армије. Совјетска авијација је такође бројчано била прилично импресивна, али је, слично као и Луфтвафе, била претежно оријентисана на подршку копненим трупама. Са друге стране, Совјети су били међу првима који су препознали потенцијале вертикалног маневра те створили ваздушно-десантне и падобранске јединице, односно развили технике снабдевања падобранима. Због затворености мора и оријентације на копнену и ваздухопловну силу, совјетска ратна морнарица је 1930-их играла подређену улогу. Већина пловила је била застарела, али је бројношћу била способна подржати копнену војску у амфибијским операцијама.
САД
Због океана који су је одвајали од Европе и Азије, те у домаћој политици владајућег изолационизма, САД су 1930-их врло мало улагали у одбрану, верујући да ће се будући рат избећи, односно да САД у њему неће учествовати. Једини изузетак је била ратна морнарица, која се развијала због све већег супарништва САД с Јапаном у подручју Тихог океана. Због великих удаљености између појединих тачака у Тихом океану, велики је нагласак стављен на авијацију, односно координацију њених активности с морнарицом. Због тога су САД, слично и Јапан, развиле врло квалитетну и извежбану морнаричку авијацију те саградиле неколико носача авиона. Велики су напори уложени и у развијање техника за амфибијске операције, односно брзу градњу аеродрома и лука на изолованим острвима. Због тога је развој копнене војске, односно планови за евентуално деловање на европским бојиштима био потпуно занемарен. Године 1939. америчка војска је имала застарелу опрему и неадекватну тактику. Но, релативно касни улазак у рат је омогућио учење на туђим искуствима, док су многи од тих недостатака компензовани индустријском моћи САД која је, слично као и СССР, квалитативне недостатке избрисала квантитетом.
Због океана који су је одвајали од Европе и Азије, те у домаћој политици владајућег изолационизма, САД су 1930-их врло мало улагали у одбрану, верујући да ће се будући рат избећи, односно да САД у њему неће учествовати. Једини изузетак је била ратна морнарица, која се развијала због све већег супарништва САД с Јапаном у подручју Тихог океана. Због великих удаљености између појединих тачака у Тихом океану, велики је нагласак стављен на авијацију, односно координацију њених активности с морнарицом. Због тога су САД, слично и Јапан, развиле врло квалитетну и извежбану морнаричку авијацију те саградиле неколико носача авиона. Велики су напори уложени и у развијање техника за амфибијске операције, односно брзу градњу аеродрома и лука на изолованим острвима. Због тога је развој копнене војске, односно планови за евентуално деловање на европским бојиштима био потпуно занемарен. Године 1939. америчка војска је имала застарелу опрему и неадекватну тактику. Но, релативно касни улазак у рат је омогућио учење на туђим искуствима, док су многи од тих недостатака компензовани индустријском моћи САД која је, слично као и СССР, квалитативне недостатке избрисала квантитетом.
