Немачка
Супротоно устаљеном мишљењу, Немачка у време избијања рата за њега није била спремна, односно, по објективним критеријумима, била је у много инфериорнијем односу у поређењу с почетком Првог светског рата. С друге стране је у квалитативном смислу била у великој предности у односу на своје противнике. То се можда најбоље одржавало у копненој војсци — Вермахту. Иако је поновно наоружавање ван версајских оквира отпочело још године 1933. Немачка је још увек заостајала за западним силама по питању модерне опреме, поготово тенкова. С друге стране, у раздобљу када се држала версајских критеријума, Немачка је смела да има малу професионалну војску, што је довело до ригорозне селекције и филтрације најспососбнијих кадрова који ће после бити срж Хитлерове војне машине. Други важан фактор у корист Немаца била је склоност новим идејама као и настојање да се избегну грешке које су довеле до пораза у претходном рату. Немачки војни стратези на челу с генералом вон Сектом су још крајем двадесетих, узимајући у обзир немачки недостатак нафте и других стратешких сировина, закључили како се победа у будућем рату може извојевати једино брзим ударом, при чему би се користиле новоразвијене форме оружја као што су тенкови, механизоване јединице и авијација. Та се доктрина назвала блицкриг, односно муњевити рат, те је на почетку представљала готово сигуран рецепт за немачке војне успехе. С друге стране, Немачка ипак није била у стању у потпуности искористити њене могућности, пре свега због недовољног броја модерних превозних средстава, што ће се исказати у каснијим фазама рата. Блицкриг је битно утицао и на развој Луфтвафеа, немачког ратног ваздухопловства које је у року од само неколико година постало једна од најимпресивнијих оружаних формација на свету — како бројем, тако и извежбаношћу људства. Немци су тридесетих година развили модерне типове ловачких и бомбардерских авиона којима су били у стању створити ваздушну надмоћ над већином противника. Али, с друге стране, већина тих авиона су били углавном на непосредну подршку копненим снагама, те су се врло брзо исказали не баш тако ефикасни у другим улогама. Кригсмарине или ратна морнарица је била најслабији вид немачких оружаних снага због версајских ограничења која су је била свела на готово симболичку оружану формацију. Она су укинута тек 1930-их година када је већ било касно да нови бродови у градњи битно утичу на ток ратних операција. Немачка слабост на мору одразиће се већ на самом почетку.
Супротоно устаљеном мишљењу, Немачка у време избијања рата за њега није била спремна, односно, по објективним критеријумима, била је у много инфериорнијем односу у поређењу с почетком Првог светског рата. С друге стране је у квалитативном смислу била у великој предности у односу на своје противнике. То се можда најбоље одржавало у копненој војсци — Вермахту. Иако је поновно наоружавање ван версајских оквира отпочело још године 1933. Немачка је још увек заостајала за западним силама по питању модерне опреме, поготово тенкова. С друге стране, у раздобљу када се држала версајских критеријума, Немачка је смела да има малу професионалну војску, што је довело до ригорозне селекције и филтрације најспососбнијих кадрова који ће после бити срж Хитлерове војне машине. Други важан фактор у корист Немаца била је склоност новим идејама као и настојање да се избегну грешке које су довеле до пораза у претходном рату. Немачки војни стратези на челу с генералом вон Сектом су још крајем двадесетих, узимајући у обзир немачки недостатак нафте и других стратешких сировина, закључили како се победа у будућем рату може извојевати једино брзим ударом, при чему би се користиле новоразвијене форме оружја као што су тенкови, механизоване јединице и авијација. Та се доктрина назвала блицкриг, односно муњевити рат, те је на почетку представљала готово сигуран рецепт за немачке војне успехе. С друге стране, Немачка ипак није била у стању у потпуности искористити њене могућности, пре свега због недовољног броја модерних превозних средстава, што ће се исказати у каснијим фазама рата. Блицкриг је битно утицао и на развој Луфтвафеа, немачког ратног ваздухопловства које је у року од само неколико година постало једна од најимпресивнијих оружаних формација на свету — како бројем, тако и извежбаношћу људства. Немци су тридесетих година развили модерне типове ловачких и бомбардерских авиона којима су били у стању створити ваздушну надмоћ над већином противника. Али, с друге стране, већина тих авиона су били углавном на непосредну подршку копненим снагама, те су се врло брзо исказали не баш тако ефикасни у другим улогама. Кригсмарине или ратна морнарица је била најслабији вид немачких оружаних снага због версајских ограничења која су је била свела на готово симболичку оружану формацију. Она су укинута тек 1930-их година када је већ било касно да нови бродови у градњи битно утичу на ток ратних операција. Немачка слабост на мору одразиће се већ на самом почетку.
Италија
Италија је, захваљујући постојању колонијалног царства те Мусолинијевим амбицијама, имала потребу да сагради модерну ратну морнарицу која би се могла супротставити Британцима и Французима. Резултат тога је била трећа по снази морнарица у Европи с великим бројем модерних бродова и веома квалитетним и извежбаним људством, спремним на примену разноразних свежих идеја и неконвенционалних замисли, од којих можда најспектакуларнији пример представљају људи-жабе. Мусолинијев режим је исто тако велики напор уложио у стварање квалитетног и релативно модерног ваздухопловства које се 1930-их могло мерити с већином великих сила. Томе је поготово у прилог ишла доктрина генерала Дуета који је држао да ће управо авијација бити кључан фактор победе у будућем рату, односно да се надмоћном ваздухопловству ништа не може супротставити. Италијански војни стратези су такође створили доктрину сличну немачком блицкригу, но за њену ефикасну примену је недостајао кључан фактор — квалитетна копнена војска. Италија није имала ресурсе ни индустријску инфраструктуру да створи копнене снаге у истом оном опсегу или квалитету какву је имала Немачка, па су италијански војници у рат ушли углавном са застарелом или неадекватном опремом, што је било највидљивије у тенковима — бројем и квалитетом погодних за колонијално ратовање, али далеко испод савезничких и немачких стандарда. Ипак, највећа италијанска слабост био је морал — уздрман трауматским искуствима битака на Сочи које није избрисала чак ни побједа у Првом светском рату.
Италија је, захваљујући постојању колонијалног царства те Мусолинијевим амбицијама, имала потребу да сагради модерну ратну морнарицу која би се могла супротставити Британцима и Французима. Резултат тога је била трећа по снази морнарица у Европи с великим бројем модерних бродова и веома квалитетним и извежбаним људством, спремним на примену разноразних свежих идеја и неконвенционалних замисли, од којих можда најспектакуларнији пример представљају људи-жабе. Мусолинијев режим је исто тако велики напор уложио у стварање квалитетног и релативно модерног ваздухопловства које се 1930-их могло мерити с већином великих сила. Томе је поготово у прилог ишла доктрина генерала Дуета који је држао да ће управо авијација бити кључан фактор победе у будућем рату, односно да се надмоћном ваздухопловству ништа не може супротставити. Италијански војни стратези су такође створили доктрину сличну немачком блицкригу, но за њену ефикасну примену је недостајао кључан фактор — квалитетна копнена војска. Италија није имала ресурсе ни индустријску инфраструктуру да створи копнене снаге у истом оном опсегу или квалитету какву је имала Немачка, па су италијански војници у рат ушли углавном са застарелом или неадекватном опремом, што је било највидљивије у тенковима — бројем и квалитетом погодних за колонијално ратовање, али далеко испод савезничких и немачких стандарда. Ипак, највећа италијанска слабост био је морал — уздрман трауматским искуствима битака на Сочи које није избрисала чак ни побједа у Првом светском рату.
Јапан
Од свих великих сила Јапан је године 1939. имао највише ратног искуства, захваљујући походу на Кину који не само да је на почетку постигао спектакуларне успехе, него био и сјајна прилика за тестирање нових технологија, поготово на морнаричком и ваздухопловном пољу. Јапанска ратна морнарица је била једна од најјачих и најмодернијих на свету. Настојећи одржати корак с Британцима и Американцима, Јапанци су били склони иновацијама и примени модерних технологија и стратегија. Од свих њих је велику важност имала оријентација на високу координацију морнарице и авијације, што је довело до градње носача авиона и стварања врхунски обученог кадра морнаричких пилота способних за најсложеније операције. Јапанци су такође велику важност уделили површинским снагама, при чему се развило тзв. дуго торпедо које ће постати једно од најубојитијих оружја рата и омогућити Јапанцима поморску надмоћ на самом почетку рата на Пацифику. За разлику од морнаричког, јапанско ратно ваздухопловство у саставу копнених снага је по квалитету авиона и пилота понешто заостајало за већином држава у свету, а посебни недостатак је био оријентација на непосредну подршку копненим снагама. Копнене снаге су, пак, слично као и у Италији, представљале најслабију јапанску карику, иако је то постало видљиво тек у каснијој фази рата. Јапанци су сматрали да ће се будући рат одвијати по слабо настањеним острвима где примена тенкова или сличне модерне опреме није тако битна. У томе су у прилог ишла и искуства из Кине где су велики успеси постигнути против не превише инфериорних кинеских снага. Због свега тога је јапанска војска по квалитету опреме и оружја била на нивоу Првог светског рата, али је све то надокнађивано фанатичном индоктринацијом и врхунском извежбаношћу људства.
Од свих великих сила Јапан је године 1939. имао највише ратног искуства, захваљујући походу на Кину који не само да је на почетку постигао спектакуларне успехе, него био и сјајна прилика за тестирање нових технологија, поготово на морнаричком и ваздухопловном пољу. Јапанска ратна морнарица је била једна од најјачих и најмодернијих на свету. Настојећи одржати корак с Британцима и Американцима, Јапанци су били склони иновацијама и примени модерних технологија и стратегија. Од свих њих је велику важност имала оријентација на високу координацију морнарице и авијације, што је довело до градње носача авиона и стварања врхунски обученог кадра морнаричких пилота способних за најсложеније операције. Јапанци су такође велику важност уделили површинским снагама, при чему се развило тзв. дуго торпедо које ће постати једно од најубојитијих оружја рата и омогућити Јапанцима поморску надмоћ на самом почетку рата на Пацифику. За разлику од морнаричког, јапанско ратно ваздухопловство у саставу копнених снага је по квалитету авиона и пилота понешто заостајало за већином држава у свету, а посебни недостатак је био оријентација на непосредну подршку копненим снагама. Копнене снаге су, пак, слично као и у Италији, представљале најслабију јапанску карику, иако је то постало видљиво тек у каснијој фази рата. Јапанци су сматрали да ће се будући рат одвијати по слабо настањеним острвима где примена тенкова или сличне модерне опреме није тако битна. У томе су у прилог ишла и искуства из Кине где су велики успеси постигнути против не превише инфериорних кинеских снага. Због свега тога је јапанска војска по квалитету опреме и оружја била на нивоу Првог светског рата, али је све то надокнађивано фанатичном индоктринацијом и врхунском извежбаношћу људства.
